Šta je to što Vas je inspirisalo da razvijete projekat?

​

Inspiracija za projekat bila je emisija Muzejska pitalica, koju smo koleginice Tamara Tešević, Milena Vrzić Bešić, Mirjana Babić i ja zajedno snimale. Emisija je bila namenjena deci, i tom prilikom smo pred njih stavljale različite tehničke uređaje koji više nisu u upotrebi, a oni su pokušavali da odgonetnu na pitanja kako su ti predmeti radili i čemu su služili. Deca su pokušavala da pišu na pisaćoj mašini, da stave film u analogni foto aparat, da puste kasetu na vokmenu i slično. Izuzetno pozitivne reakcije učesnika ali i publike navelo nas je na razmišljanje da bismo ovu temu mogle proširiti i staviti je u poseban okvir. Tako je nastala izložba Leta pre neta. Obrađivale smo svaki od predmeta sa Muzejske pitalice, posmatrajući ga od samog nastanka ideje do finalnog predmeta koji se koristio. Tako smo govoreći o telefonu u delu preteča imali telegraf, glasovnu cev i brodski dozivač, dok smo u drugom delu pričali o fiksnim telefonima. Svi predmeti kojima smo se bavili imali su ovakav okvir, dok je na samom kraju postavke stajao mobilni telefon koji je dao konačan okvir svim ostalim eksponatima, budući da je uređaj koji objedinjuje sve pomenute predmete.

 

Koji deo projektnih aktivnosti Vam je bio najzanimljiviji?

​

Zaista je svaki deo bio poseban, budući da je većini nas ovo bila prva izložba. Pisanje kataloga u formi radne sveske sa mnoštvom zanimljivih zadataka, rebusa i mozgalica bio je pravo uživanje, kao i sama postavka sa mnoštvom interaktivnih ekpsonata. Budući da je ovo bila izložba za decu, ono u čemu smo najviše uživale je interakcija sa najmlađima, njihove reakcije, oduševljenje izložbom i celokupnim utiskom posete muzeju gde se osećaju kao da su na svom terenu jer je upravo sve bilo prilagođeno njima. Mogli su da se kostimiraju i uđu u veliki televizor i tu postanu šta god požele, da igraju na podijumu za ples uz dečiju muziku koja je išla sa džuboksa, da zavire u kameru opskuru, i naravno razgovaraju preko fiksnog telefona. Takođe smo imali i poštansko sanduče gde su slali pisma i razglednice a mi smo ih zaista nosili u poštu i slali na adrese koje su naveli. Pisma su se ponovo vratila na momenat i oduševljavala primaoce. Neka pisma su stizala i na našu adresu što nam je davalo poseban elan i osećaj ispunjenosti i zadovoljstva.

Takođe sve radionice i turniri i vođenja su bili prepuni lepe energije i deca su bila oduševljena programom, a i mi zajedno sa njima.

 

Kako Vam se čini konkurencija ove godine za ICOM Srbija Nagradu?

​

Kao i svake godine, konkurencija je jaka, i zaista nam je drago da vidimo da ima još programa za decu jer je njihov razvoj veoma važan. Iako deluje da smo konkurencija, mi zapravo sarađujemo, i ta saradnja nam je veoma važna jer su ovo pre svega ustanove kulture koje za cilj imaju zadovoljne posetioce koji se rado vraćaju u muzeje. Pobeda bilo kog od kandidata je pobeda kulture, a to ovo takmičenje čini još lepšim.

​

Intervju: Isidora Nikolina Komanin