Muzejski teatar "Ja ću tebi ljuba biti" Marija i Stevan Mokranjac - jedna od najlepših ljubavnih priča među našim umetnicima! Dirljiva, emotivna priča koja može dvojako da se doživi: i kao izražajna interpretacija lirske poeme jedne izuzetno senzibilne, divne, odane žene i kao najverniji intimni portret Stevana Stojanovića Mokranjca.
Monodrama „Ja ću tebi ljuba biti“, je vid komunikacije muzeja sa posetiocima, putem muzejskog teatra. Muzejski teatar nastao je iz napora muzejskih institucija da pronađu nove forme prezentacije svog sadržaja i komunikacije sa posetiocima. Beogradska glumica LJiljani Jakšić u raskošnom kostimu tadašnje mondenske Evrope, oživljava lik Marije Mokranjac, upoznaje nas sa životom i delom svog supruga Stevana, kao i sa znamenitim ličnostima epohe, dočarava nam istorijske prilike i podseća nas na vanvremenske kompozicije Stevana Mokranjca. Okosnicu monodrame čine pisma i razglednice koje se čuvaju u zbirci Stevana Mokranjca u Muzeju Krajine. Priča je bazirana na prepisci između Stevana i Marije Mokranjac, a pored brojne literature koja je korišćena u pripremi ovog teksta svakako je najvažniji dnevnik Marije Mokranjac, koji se čuva u Muzeju grada Beograda. Ova topla ženska ispovest pored odnosa dvoje ljudi oslikava i jedno vreme, običaje, verovanja, odnose u tradicionalnoj srpskoj porodici s kraja 19. i prvih decenija 20. veka. Kroz sećanja Marije Mokranjac zapravo saznajemo tako mnogo o javnom i privatnom životu srpske, a pre svega beogradske kulturne scene. A to jeste esencija muzejskog teatra – da na zabavan način pouči o proverenim činjenicama, da publiku posredstvom teatarskih „alata“ upozna sa istorijom i nasleđem. Cilj projekta je prezentacija, edukacija, informisanje i zabava posetilaca na jedan posredan način, putem muzejskog teatra, koristeći pozorišne interpretativne tehnike. Rezultati monodrame su afirmacija tradicije, kulture i muzičkog obrazovanja, kao i negovanje vrednosti srpske istorije i opšte kulture. S obzirom da je Stevan Mokranjac podjednako interesantan i mlađim i starijim posetiocima, ciljna grupa su svi posetioci Muzeja, šira i stručna javnost. Svojim značajem, monodrama prevazilazi lokalne granice i svrstava se u onu vrstu programa s kojima bi trabalo da bude upoznata i javnost drugih gradova i regiona.
Ja ću tebi ljuba biti
Sanja Radosavljević
MUZEJ KRAJINE NEGOTIN
Od prvih pa do savremenih muzeja ukazivalo se, i direktno i indirektno, na važnost vaspitno-obrazovne uloge muzeja, koja je zapravo neodvojiva od primarne muzejske uloge – prikupljanja, čuvanja i zaštite baštine. Nije bilo dovoljno samo prikupiti predmete i profesionalno ih obraditi, već i staviti ih u specifičan kontekst, predstaviti posetiocima i negovati veze koje posetioci stvaraju s predmetima. Kako se razvijala muzejska edukacija, tako je i muzej prestajao biti isključivo instrument memorije određene grupe, prostornog i vremenskog ograničenja i pretvarao se u mesto susreta i provođenja slobodnog vremena. Odgovornost muzeja da pronađu nove oblike komunikacije sa svojim posetiocima, kao i da povećaju svoju dostupnost i privuku nove korisnike, nikada nije bila istaknutija nego u doba kada je njihov obrazovni zadatak stavljen u prvi plan. Muzejska edukacija menja svoj pristup i sve više se usmerava prema pojedincima, koji traže aktivno učešće u različitim muzejskim programima. U potrazi za relevantnošću i društvenom korisnošću, muzeji se okreću izvođačkim umetnostima kao moćnom komunikacijskom sredstvu. Jedan od najznačajnijih predstavnika dramske terapije, Robert Landi, naglašava važnost obrazovanja kroz modele performansi, jer je „učenje kroz umetnost i igru put do složenijih i sofisticiranijih formiranja ličnosti“. Muzejski teatar kao oblik muzejske komunikacije je primenjeno pozorište, definisano kao korišćenje pozorišne tehnike i kao sredstvo za posredovanje znanja i razumevanja u kontekstu muzejskog okruženja, dok publiku angažuje na više nivoa, posebno na emocionalnom i intelektualnom. Program ovog tipa, na interaktivan način, rekonstruiše istorijske događaje i pomaže publici da razume kulturnu baštinu koja se na ovaj način interpretira. U Srbiji se ovaj oblik muzejske komunikacije koristi već više od jedne decenije, uglavnom u beogradskim muzejima. Muzej Krajine se monodramom "Ja ću tebi ljuba biti" pridružuje beogradskim muzejima i svojim posetiocima nudi i ovaj oblik komunikacije i interpretacije kulturnog nasleđa, koje baštini već više od osam decenija.
Šta je to što Vas je inspirisalo da razvijete projekat?
Ideja da napišem tekst za monodramu „Ja ću tebi ljuba biti“, rodila se nakon gostovanja Muzeja Vuka i Dositeja sa svojom monodramom o Vuku Karadžiću, kod nas u Muzeju Krajine. Dopao mi se ovakav način komunikacije sa publikom i poželela sam da i moj muzej uvrsti u svoj program ovaj oblik komunikacije i interpretacije baštine. S obzirom da sam koautor izložbe „Muzejska zaostavština Stevana Mokranjca - pisma i razglednice“, najlogičnije mi je bilo da napišem tekst koji sam bazirala na intimnoj korespondenciji izmedju Stevana i Marije Momranjac. Tako je nastala jedna topla ljubavna priča, koju publika može da doživi dvojako: kao izražajnu interpretaciju lirske poeme jedne izuzetno senzibilne, divne, odane žene i kao najverniji intimni portret Stevana Stojanovića Mokranjca.
Koji dio projektnih aktivnosti Vam je bio najzanimljiviji?
Najlakše je bilo napisati tekst, dok mi je rad sa glumicom (probe, režija, rad na kostimu i scenografiji) bio najzanimljiviji deo projekta.
Kako Vam se čini konkurencija ove godine za ICOM Srbija Nagradu?
Drago mi je da se ove godine prijavio ovoliki broj kolega. U svim kategorijama su zastupljeni izuzetni stručnjaci sa izvanrednim projektima i publikacijama. Čast mi je i privilegija da budem deo ovogodišnjeg takmičenja i svima želim puno sreće i uspeh u daljem radu
Intervju: Ilija Stanković
Mokranjčeve kompozicije prate izvođenje monodrame, kako bi gledaoci mogli u potpunosti da dožive i život i delo slavnog kompozitora. Kompozicije koje su zastupnjene su: 1. IV Rukovet, koja se sastoji iz samo jedne melodije, „Mirjano“. Melodija pripada kategoriji orijentalizovanog gradskog folklora, odnosno sevdalinkama. Sa ovom kompozicijom počinje monodrama. 2. Primorski napjevi, koja se sastoji iz osam veselih pesama, a za monodramu smo izabrali pesmu „Vozila se šajka, mala“. 3. X Rukovet, delo koje predstavlja vrhunac Mokranjčeve delatnosti na polju svetovne muzike i postalo je savršen obrazac umetničke stilizacije narodnih muzičkih tema. Za monodramu je odabrana pesma „Biljana platno beleše“. 4. Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog, koja se izvodi u trenutku kada Marija Mokranjac opisuje noć kada je Mokranjac preminuo. 5. V Rukovet iz koje je odabrana sedma pesma, „Oj za gorom“, koja se odlikuje pastoralnim karakterom i koja se izvodi na samom kraju uz pratnju glumice i stiha „Ja ću tebi ljuba biti”.
Za izradu kostima angažovan je kostimograf Milan Perišić. Kostim je uradjen na osnovu originalnih fotografija Marije Mokranjac, koje se čuvaju u Muzeju Krajine. Prilikom izrade kostima vodilo se računa da bude u skladu sa odevanjem koje je bilo prepoznatljivo za period o kome predstava govori.
Za izradu perike angažovana je vlasuljara Vida Jakšić Biro. Perika je radjena na osnovu originalnih fotografija Marije Mokranjac, koje se čuvaju u Muzeju Krajine.
Scenografiju čini pano na kojem je fotografija dnevne sobe iz Mokranjčeve rodne kuće, na kojoj se nalaze Mokranjčev klavir, sto koji je dobio od sultana, kao i originalni fildžani, koji su pripadali porodici i porodične fotografije. Kao deo scenografije, može se videti i originalni portret Stevana Stojanovića Mokranjca, rad Uroša Predića, koji se danas nalazi na stalnoj postavci u Mokranjčevoj kući u Negotinu. Takođe, pisma i razglednice čiji sadržaj junakinja deli sa gledaocima i koji su deo muzejske Zbirke Stevana Mokranjca i čuvaju se u Muzeju Krajine. Inače, tu Zbirku čine kako lična prepiska, tako i lični predmeti porodice Mokranjac koji se mogu videti u Mokranjčevoj kući.
Pored brojne literature koja je korišćena tokom pisanja teksta, korišćena su i originalna pisma koje je Mokranjac slao svojoj Mariji sa putovanja. Tokom izvodjenja predstave glumica čita neka od njih.
Prilikom pisanja teksta koriščene su originalne razglednice, koje je Mokranjac slao svojoj supruzi. Zbirka Stevana Mokranjca sadrži 370 razglednica, neke od njih glumica čita tokom predstave. Razglednice su pisane iz mnogih gradova, većinom iz gradova zapadne i srednje Evrope (Karlsbad, Lajpcig, Berlin, Drezden, Frankfurt, Beč, Prag, Budimpešta...) i sa južnoslovenskih prostora. Ove razglednice su važni dokumenti u proučavanju Mokranjčevog privatnog života.
Premijerno izvođenje monodrame bilo je 28. septembra u Negotinu. Svečana sala Negotinske gimnazije bila je prepuna. Negotinska publika je sa oduševljenjem pozdravila glumicu.
Nakon premijere u Negotinu, usledilo je gostovanje u Beogradu u Muzeju Vuka i Dositeja. Ovo izvodjenje je, takođe, bilo jako uspešno. Publika je i ovo izvodjenje toplo primila.
Izvođenje monodrame su ispratili mediji, kako štampani tako i elektronski, u svim gradovima u kojima smo gostovali. O monodrami su pisale "Novosti", "Danas", "NG portal", "MB portal"... Prilozi su bili emitovani na lokalnim televizijama.
Gostovanje u Gornjem Milanovcu usledilo je nakon poziva kolega iz Muzeja rudničko-takovskog kraja. Utisci su pozitivni, publika je vrlo emotivno odreagovala na monodramu. Ono što bih želela da naglasim to je da predstava nije prestala da živi i da smo i u 2023. godini nastavili sa radom. U februaru je bilo izvođenje u Zrenjaninu na poziv kolega iz zrenjaninskog muzeja. U planu su gostovanja u Zaječaru, Preijepolju, Knjaževcu...